ponedeljak, 07. maj 2001.

Erik Gordi, profesor sociologije

Srbija je još uvek u pretpolitičkom stanju

Erik Gordi

Erik Gordi je docent na američkom Univerzitetu Klark, na katedri za sociologiju. Rođen je 1966. godine u Sijetlu, a doktorirao 1997. na Univerzitetu Berkli. Možda je prekretnicu u njegovom naučnom radu donela njegova žena, Beograđanka Ivana, koju je upoznao 1990. godine i sa kojom ima petogodišnju ćerku Azru. Od njegovih radova o Srbiji najpoznatija je knjiga "The Culture of Power in Serbia - Nationalism and the Destruction of Alternatives", u kojoj postavlja tezu da je glavno sredstvo Miloševićevog opstanka na vlasti uništavanje alternativa. Pisao je i za Human Rights Review, South-Eastern Europe Politics, FreeSerbia.org. Omiljene grupe su mu Disciplina kičme, Obojeni program, Let 3, KUD Idijoti.

FS: Kako se Milošević, uprkos brojnim neuspesima, održavao na vlasti svih ovih godina?

Po klasičnoj političkoj nauci, režim ili bilo koji političar može da opstane ukoliko ima neke uspehe. A koliko sam mogao da vidim, Miloševićev režim nije imao uspeha, i to od početka. Ne samo da nije imao uspehe, nego je imao i katastrofalne poraze u svim sferama, od ekonomske do međunarodne politike. Osim toga, teško se stiče utisak da je Milošević bio popularan. Njegova stranka nikada nije dobila više od 50 odsto glasova izašlih na izbore, što znači da taj režim nikad nije imao ni izborni legitimitet.

Ja sam prvo hteo da postavim samo to pitanje. Kada sam došao 1994. u Beograd da radim istraživanje, ono što je meni bilo upadljivo nije bila podrška koju je režim uživao, nego pokušaj režima da uništi alternative u svakodnevnom životu. Pratio sam političke, informativne, muzičke, socijabilne alternative. Pratio sam fenomene kao što su inflacija, nestašice, koji su u suštini bili kampanja protiv socijabilnosti. Na kraju su se stvorili uslovi da se ljudi ne viđaju, da ne govore među sobom, zato što su opterećeni svakodnevnim problemima.

Mislim da je to najbolje izrazila jedna grupa sociologa koja je 1994. godine objavila knjigu pod naslovom "Razaranje društva". Režim je opstajao tako što je neprekidno nastojao da razori društvo. Mada je, naravno, tako nešto nemoguće u celini.

FS: Zašto je društvo bilo tako slabo u opiranju takvoj politici i vlasti?

Prvo, postoji jedan deo društva koji je navikao na nekakav konformizam. Ipak, pedeset godina vladavine komunista, pa pre toga nemačka okupacija, kao i onako čudna vlada koja je postojala za vreme Kraljevine Jugoslavije, sve su to bile autoritarne vlade. Generacije koje su živele pod tim vladama su imale iskustvo da ako ne praviš probleme, ako se krećeš pravcem kojim su ti naredili da ideš, nećeš ni imati veće probleme. Takav sistem je mogao da opstaje sve do nekoliko godina nakon Titove smrti, kad je prvi put ekonomska kriza počela da uništava životne mogućnosti ljudi. Mlađi ljudi koji nisu imali iskustvo da mogu nešto da očekuju u zamenu za konformizam, nisu imali takav pristup, ali potreban je bio napor da oni postanu dominantni.

Promena se desila nakon izbora 1996. godine. Sa političkog gledišta ti protesti su bili neuspešni - koalicija se raspala. Međutim, postoji jedan uspeh, a to je da je opozicija onakva kakva je, uspela da dobije vlast i u manjim gradovima Srbije, što je podrazumevalo kontrolu nad lokalnim medijima. Kada je probijena informativna barijera i u provinciji, stvoren je proces koji je doveo do kraja Miloševićevog režima.

FS: Da li to znači da bismo morali čekati još tri godine na Miloševićev pad i da je koalicija "Zajedno" opstala? Šta je nedostajalo 1997. da Milošević bude srušen?

Ankete koje su rađene za vreme tih protesta pokazale su da su ljudi koji su učestvovali u njima, bili uglavnom obrazovano gradsko stanovništvo. Da postoji neka srednja klasa u Srbiji, onda bi to bila srednja klasa, a ona nije većina. Protestima u oktobru prošle godine, koji su doveli do pada Miloševića, pridružila se i radnička klasa i takozvani lumpenproleterijat, nezaposleni nekvalifikovani radnici koji se snalaze. Tada je to bila većina.

FS: Koja strategija je korišćena za rušenje Miloševića?

Ljudi koji su bili protiv režima, odavno ga se nisu ni plašili. Pitanje je bilo kada će prestati da ga se plaše oni koji su za režim. Do toga je došlo u leto 2000. godine, kada je režim krenuo sa hapšenjima. Tada se više niko nije plašio. Kritičan trenutak je bio kada su se policajci opredelili, kada su ljudi koji su radili za režim krenuli protiv režima. Tehnokrate su shvatile, nešto ranije u Crnoj Gori, a nešto kasnije u Srbiji, da nema tehnokratskih poslova, dok nema saradnje sa međunarodnim institucijama i biznisom. Tako da se ispostavilo da je i to važno.

FS: Da li je 5. oktobra napravljen diskontinuitet u istoriji autoritarne vlasti u Srbiji?

Videćemo. Najvažnije je da je napravljen prvi korak, Miloševića više nema. Da li će nova vlada to iskoristiti za potpuni raskid sa prošlošću, nije izvesno. Čini mi se da ni DOS ne misli jednom glavom, što se toga tiče. Ipak postoje ljudi autoritarne orijentacije u toj koaliciji. Lična popularnost Koštunice i Đinđića je dosta visoka, što se ne može reći za njihove programe, tako da je Srbija još uvek u pretpolitičkom stanju.

FS: Kako objašnjavate činjenicu da se do sada nisu pojavile novokomponovane narodne pesme o Vojislavu Koštinici?

Sačekajte malo (smeh).

FS: Da li će građani ubuduće birati ili glasati u Srbiji?

Ohrabrujuće je da u Crnoj Gori nijedna koalicija nije dobila ubedljivu većinu, što znači da one sada moraju da se bave politikom, umesto nečim drugim. U Srbiji je teško reći. Prvo, pitanje je šta će biti sa ekstremnom desnicom, sa radikalima, socijalistima, sa Strankom srpskog jedinstva. Sada je to neka glasna manjina, ali da li će ona ispasti iz igre? Hajde da malo pokušam da predvidim budućnost. Mislim da u sledećem sazivu parlamenta neće ući ni Radikalna stranka, ni Pelević. Ne znam za socijaliste. To ili znači da postoji jedna koalicija koja ima sve mandate, što je opet pretpolitičko stanje, ili DOS mora da se podeli na konzervativnu opciju, koju će predvoditi Koštunica, i socijaldemokratsku, koju će voditi Građanski savez, Socijaldemokratska unija, a možda i Demokratska stranka.

FS: DOS je posle saveznih izbora napravio nekoliko kompromisa, praveći prelaznu vladu i formirajući vladu na saveznom nivou sa opozicijom u drugoj članici federacije. Koliko to usporava promene u Srbiji?

Mnogo. Ne znam da li je to zaista bilo potrebno i da li su mogli da forsiraju svoju opciju. Dobro, ta kombinacija, barem koalicija sa SPS-om trajala je samo do decembra. Posle toga jesu vidljive neke promene. Da uzmemo najkrupniji primer. Uhapsili Miloševića, što ne bi moglo biti moguće pre decembra. I ne samo to, nego su ga uhapsili bez većih posledica. Tako da je to znak da se zaista može ići dalje sa promenama. Mada, rekao bih da se još uvek za sve probleme krivi bivši režim. To neće trajati dugo. Eventualni problemi u društvu će biti krivica vladajuće koalicije, tako da će morati brzo da rade, ako hoće da iskoriste podršku koju trenutno uživaju.

FS: Koje su sličnosti u sadašnjoj situaciji u Srbiji i Hrvatskoj?

Vrlo su slične u smislu da su predstavnici bivšeg režima još uvek zastupljeni u javnosti i da imaju ponekad mogućnost da koče bitne promene. Mada, rekao bih da u Hrvatskoj Mesić ima ozbiljne namere da napravi prekid sa neposrednom prošlošću, a nije baš izvesno da Koštunica ima takve namere. Rekao bih da bi situacija u Hrvatskoj bila sličnija ovoj u Srbiji da je pobedio, recimo, Budiša umesto Mesića.

FS: Koji primeri govore da Mesić želi da napravi prekid sa prošlošću, a Koštunica ne?

Najupadljiviji primer je saradnja sa Međunarodnim tribunalom za ratne zločine. To Mesić radi, možemo reći, baš sa entuzijazmom, dok Koštunica pokušava da osporava, da izlazi sa argumentima da je Tribunal nelegitiman.

FS: Zašto pojedini lideri ne žele da sarađuju sa Hagom i kakav to uticaj ima na celo društvo?

Većina tih opozicionih lidera je podržavalo nacionalistički pokret koji je doveo do rata. Drugo, ako sude Miloševića za rat i za događaje vezane za rat, to znači da je to suđenje i njihovim idejama.

Da li to utiče na društvo? Proces suočavanja sa prošlošću jeste politički proces, ali nije samo politički. Ja mislim da nije obavezno da ceo proces zavisi od toga šta misle politički lideri. On će se ipak razvijati svojim tokom u samom društvu, tako da nisam baš siguran koliko je važno to što je Koštunica protiv saradnje, a Đinđić jeste. Jer, ipak će se to svesti na razgovor među običnim ljudima, a ne između Koštunice i Đinđića.

FS: Da li to znači da je društvo spremnije da se suoči sa krivicom i odgovornošću za prethodni period?

Ja mislim da je društvo daleko spremnije od svojih političkih lidera, da ljudi žele da znaju šta se zapravo desilo, da žele da idu dalje i da znaju da ne mogu ići dalje dok se to pitanje ne reši. Ne zaključujem to samo iz razgovora sa ljudima, već tu postoje razne građanske grupe. Recimo, Građanski parlament u Čačku. Ljudi sada izlaze sa takvim idejama.

FS: Da li se menja svest građana u Srbiji?

Mislim da se polako menja. Recimo, sada je ogromna većina za suđenje Miloševiću. Možda nije većina za suđenje u Hagu, ali za neko suđenje jeste. To nije postojalo pre godinu dana.

Boris Milićević

Gordi gresi Nije tacno da Kostunica proba da izlazi sa argumentima da je Haski tribunal nelegitiman vec samo proba sto bolje da objasni ono sto je cinjenicno - da je Hag jednostran.